Историја

Црвена звезда. Атлетско име познато не само на просторима некадашње Југославије већ и атлетске Европе. Шампион Европе из 1989. године, најтрофејнији југословенски и, наравно, српски атлетски клуб, дао је у протеклих 60 година укупно 421 репрезентативца и репрезентативке у сениорској, млађе-сениорској и јуниорској конкуренцији. Они су укупно 2.346 пута стартовали у дресу са државним грбом на званичним такмичењима: 170 сениора 1.961 старт, 26 млађих сениора 35 стартова, 113 јуниора 350 стартова; 62 сениорке 520 стартова, 5 млађих сениорки 5 стартова и 45 јуниорки 151 старт. Атлетичарке и атлетичари Црвене звезде освојили су 425 титула првака државе (СФРЈ, СРЈ, СЦГ) у појединачној конкуренцији (233 мушкарци, 192 жене), а и у екипној конкуренцији без премца су у овом поднебљу. За 60 година остварили су 62 тријумфа на екипним шампионатима (31 сениори, 9 сениорке, 16 јуниори, 6 јуниорке), а у Купу, најбољем мерилу снаге једог клуба, забележили су победу више – 63 (32 сениори, 16 јуниори, 10 сениорке, 5 јуниорке). Овим тријумфима требало би додати и једину титулу укупног победника првенства државе у кросу из 1992. године и 13 појединач них титула у сениорским тркама (сениори, млађи сениори, сениорке). Екипних титула било би и више да није било пауза у одржавању екипних шампионата, а докази за то су и успеси атлетичара и атлетичарки у црвенобелим дресовима на међународној сцени.

На првенствима Балкана на отвореном државни репрезентативци из Црвене звезде освојили су 97 златних медаља, уз још 6 на шампионатима у дворани и 7 на крос-првенствима све у сениорској конкуренцији.

На Медитеранским играма освојено је 26 медаља: 10 златних, 8 сребрних и 8 бронзаних, а на Светским универзитетским играма 12: 6 златних, пет сребрних и једну бронзану.

Када се мере учинци на европској сцени ваља поћи од Драгутина Топића. У Сплиту 1990. у последњој години јуниорског стажа постао је европски сениорски шампион, а две сребрне медаље на првенствима нашег континента, 1974. и 1978. године, освојио је Ненад Стекић у скоку удаљ. На европским првенствима у дворани атлетичари Црвене звезде освојили су 6 медаља – 2 златне (Владимир Милић и Драгутин Топић), сребрну (Ненад Стекић) и три бронзане (Јован Мушковић, Радован Пипловић и Адам Ладик у штафетном трчању и, опет, Драгутин Топић).

Са европских јуниорских шампионата трофеје у Звездину ризницу донели су Андреја Маринковић (сребро) и Јован Мушковић и Ненад Стекић (бронзе).

На светским шампионатима на отвореном, започетим тек 1983, осам финала су значајно остварење „црвено-белих“, а у дворани у Паризу Драгутин Топић је 1997. освојио титулу вицеш ампиона света у скоку увис, док је у Барселони 1995. Драган Перић био трећи у бацању кугле.

Топић је Звезди донео још једну светску медаљу и то најсјанију. На светском јуниорском првенству у Пловдиву 1990. године прескочивши 2,37 м постао је светски јуниорски рекордер и шампион.

Црвено-белима недостаје само олимпијска медаља. Најближи јој је био Драгутин Топић 1996. на Играма у Атланти када је заузео четврто место са истом висином као и освајач бронзане медаље…

Вредност у атлетици мери се пласманима, али и резултатима и Црвена звезда је рекордер по броју рекорда међу нашим клубовима.

Драгутин Топић је једини југословенски, а дакако и српски атлетичар који се дичи титулом светског рекордера. Скоком од 2,37 метара у Пловдиву 12. августа 1990. постао је светски јуниорски рекордер у скоку увис надмашивши у овој актегорији и данас важећег светског рекордера у конкуренцији сениора Кубанца Хавијера Сотомајора. Његов рекорд још није надмаш ен (1992. изједначио га је Аустралијанац Стив Смит).

Ненад Стекић је једини југословенски и српски атлетичар који је носио титулу европског сениорског рекордера. Заслужио ју је скоком од 8,45 метара постигнутим у Монтреалу 25. јула 1975. године и носио је све до 28. јула 1980. када је источни Немац Луц Домбровски прескочио 8,54 м. Стекићев резултат и тридесет година касније је пети на листи најбољих европских резултата свих времена.

На домаћој сцени „црвено-бели“ и даље суверено владају. Шездесету годину дочекују као власници 61 државног рекорда 36 у сениорској и 25 у јуниорској конкуренцији. Сениори држе 19 рекорда на отвореном и 8 у дворани, а сениорке 6 на отвореном и 3 у дворани.

Јуниори се диче са 8 рекорда на отвореном и 4 у дворани, а јуниорке са 8 најбољих достигнућ а на отвореним борилиштима и 5 на онима под кровом.

ПРВА ДЕЦЕНИЈА (1945 – 1955).

Најуспешнији атлетски колектив у послератној Југославији основан је као секција 4. марта 1945. године у јеку последњих борби за ослобођење земље.

Секцијом су председавали Бранко Бели Поповић (1945), Драгослав Адамовић (1946) и Светислав Лекић (1947), а 17. септембра 1948. године у „складу са одлукама Другог конгреса“ да се омасови бављење спортом у просторијама Црвене звезде на Малом Калемегдану формиран је Атлетски клуб. За првог председника изабран је новинар Милан Ковачевић (он је уједно био и први од троје доживотних почасних председника), а дужност секретара поверена је активном атлетичару Велимиру-Веки Илићу.

Задатак клуба, како је пренела тадашња штампа, био је да „у свом раду обухвати што већи број омладинаца и омладинки, у првом реду средњошколаца и студената“, а прерастању секције у клуб присуствовали су и представници других београдских друштава који су, по читању реферата о раду секције, учествовали у врло живој дискусији. Мада при оснивању није истакнуто да је циљ клуба да постане најбољи југословенски атлетски колектив, Звезда је то врло брзо постала.

На првом екипном првенству 1947. мушка екипа је заузела четврто место, а прва екипна титула освојена је половином априла 1948. на првенству Југославије у кросу. На стази од 4.000 метара сениорска екипа у којој су трчали Љубиша Смиљковић, Драган Петровић, Велимир Илић, Лучано Бонтемпо, Владимир Трајковић и Бранко Недимовић освојила је прво место испред фаворизоване екипе Партизана и ту је, може се речи, започело ривалство са „црнобелима“ за примат на домаћој атлетској сцени.

Прву појединачну титулу првака државе Црвеној звезди донео је Драган Петровић победом у трци на 800 метара на Појединачном првенству Југославије у Загребу 1948. године са 2:00,9.

Први репрезентативци из Црвене звезде били су Гавра Попов (4 х 100 м), Љубиша Јанковић (4 х 400 м) и Радослав Јевтовић (кугла), који су репрезентативни дрес обукли 1948. године.

Први Звездин државни рекордер био је Милован Јованчић, који је у својој првој трци на 200 метара 1949. године постигао резултат 22,1.

Прву светску титулу освојио је Милан Милаков поставши 1953. године студентски првак света. У првој деценији остварени су и први екипни успеси. Прву титулу екипног првака државе сениори су освојили 1953. а низ од три узастопне победе настављен је 1954. и 1955. године. Те 1953. први пут екипни првак државе постаје и јуниорска екипа, а у шампионској години председник клуба био је Сергије Лукач.

Женска сениорска екипа дебитовала је на екипном првенству 1948. петим местом, а 1949. на појединачном првенству освојене су прве појединачне титуле – чак четири. Марија Радосављевић је победила у бацању кугле и копља, Споменка Коледин је била најбоља у скоку удаљ, а Јулија Матеј у бацању диска.

Од успеха на међународној сцени треба истаћи шесто место Петра Пецеља на Европском првенству 1950. године на 100 м са 10,8 (једини југословенски спринтер који је трчао у финалу европских првенстава), као и пето место Бранка Дангубића на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. хицем од 70,55 метара, То је други најбољи пласман „црвено-белих“ на олимпијским играма свих времена.

Лидери Звездиног тима у то време били су и спринтер Милован Јованчић, дугопругаш Велиш а Мугоша, бацач кугле Петар Шарчевић, скакач удаљ и троскокаш Раде Радовановић и скакач мотком Милан Милаков, а женску екипу предводиле су Марија Радосављевић, Јулија Матеј, Цмиљка Калушевић, Споменка Коледин…

ДРУГА ДЕЦЕНИЈА (1956 – 1965)

Шампионски низ сениорског тима је прекинут. Освојене су четири вицешампионске титуле на екипним првенствима (1956, 1957, 1958. и 1959), а у сам врх југословенске атлетике долазе јуниори са три победе на екипним првенствима – 1957, 1958. и 1965. године.

Сениори и сениорке пропустили су неколико екипних шампионата због стагнације на екипном плану (1960, 1961. и 1962), али и у том периоду било је сјајних појединачних резултата.

Велиша Мугоша у низу одлич них трка успео је и да 1958. у Медисон сквер гардену у Њујорку постави европски рекорд у дворани у трци на две миље са 8:28,0. Милија Јоцовић је био први Југословен који је успео да куглом сруши границе од 17 и 18 метара, док је Милица РајковНинков доминирала на стазама од 400 и 800 метара. Освојила је девет титула првакиње државе на 400 м, 800 м и 4 х 400 м, као и две у кросу.

Медаље на Медитеранским играма освајају сјајни висаши Драган Анђелковић („сребро“) и Миодраг Тодосијевић („бронза“). Леон Лукман је 9. на Олимпијским играма у Риму 1960. у скоку мотком, спринтерка Нада Симић је у „плавој“ шзафети 4 х 100 м дотрчала до 4. места на Европском првенству 1962. године…

ТРЕЋА ДЕЦЕНИЈА (1966 – 1975)

Са четвртог места у екипном првенству 1966. године мушка екипа стиже до почасне позиције 1967. године и не испушта је готово две и по деценије – 24 пута узастопно „црвено-бели“ су шампиони Југославије.

Те 1966. звезда је тријумфовала и у Купу Југославије. Било је то друго издање овог новог масовног такмичења и после другог места 1965. у такмичењу у којем је најуспешнији био вечити ривал Партизан, Звезда се реваншира пуном мером освојивш и 295 бодова. „Црно-бели“ су сакупили 248,5.

Наредне, 1967. освојена је прва дупла круна – тријумф у првенству и Купу у мушкој сениорској конкуренцији, а будући да је забележено укупно 25 узастопних победа у Купу и 24 у првенству то даје 24 узастопне дупле круне.

Биле су то године за понос. Звезда се учврстила на врху југословенске атлетике а њени атлетичари остварили су и низ значајних међународних успеха у појединачној конкуренцији.

Највреднији, свавако, је европски рекорд у скоку удаљ Ненада Стекића из 1975. са 8,45 метара, као и „сребро“ на Европском првенству 1974. године, прво од три укупно.

Миодраг Тодосијевић-Тале је 1967. године у Тунису постао првак Медитерана, а у Токију универзитетски првак света у скоку увис. У Јапану је тријумфовао скоком од 2,13 метара новим југословенским рекордом.

Дугим пругама суверено је владао Дане Корица, освајајући из године у годину по две титуле на 5.000 и 10.000 метара на домаћим и балканским шампионатима, уз многе победе на кросевима, уличним тркама и митинзима широм света, уз два четврта места на Европском првенству 1971. и државне рекорде на 5.000 и 10.000 метара који су сачувани за седму Звездину деценију…

Борислав Писић, мада по вокацији препонаш, три пута је био државни првак у спринту и први пут првак Медитерана, Милију Јоцовића који се играо државним рекордима у бацању кугле до 1971. наследио је Иван Иванчић…

У спринту пре и уз Писића владали су Милад Петрушић, Јован Мушковић, Предраг Крижан… Успесима клуба допринели су јуниори са по три победе у првенству и Купу, док је женски погон потпуно изгубио корак са мушким.

ЧЕТВРТА ДЕЦЕНИЈА (1976 – 1985)

Сениори су неприкосновени на домаћој сцени. Десет двоструких титула после сјајних издања у екипним првенствима и куп такмичењима били су најбољи доказ снаге Звездиног тима, а она је дошла до изражаја и у међународној конкуренцији у Купу европских шампиона у којем Звезда први пут стартује 1975. четвртим местом. Наредне године „црвено-бели“ су трећи европски тим и тада је почела да се јавља нада о тријумфу у Купу европских клупских шампиона. Три наредне године освојена су четврта места, а 1981. Црвена звезда је клупски вицешампион Европе. Био је то највиши пласман у овој деценији, а остварење сна остављено је тиму који је почео да се формира тих година.

Звездине звезде из овог периода су Ненад Стекић, Борислав Писић, Владимир Милић, који иако приводе своје сјајне каријере крају настављају и да бележе сјајне резултате и пласмане и на међународној сцени.

Стекић својој ризници додаје два европска „сребра“ из 1978. и 1980. године, универзитетско злато 1977. и тријумф на Медитеранским играма уз Сплиту уз шесто место на Олимпијским играма у Монтреалу 1976. и пето на Првом првенству света 1983. Милић је први савладао границе од 20 и 21 метра у бацању куглом, био је финалиста Олимпијских игара у Москви 1980. године, Светског првенства у Хелсинкију 1983. и европских пренстава 1982. и 1986. године, победник Медитеранских игара у Сплиту 1979. и 1982. године у Милану – европски првак у дворани. Писић је постао првак Медитерана са новим државним рекордом од 13,85 секунди и тај резултат није надмашен пуних 18 година…

У троскоку домаћом сценом влада Јанош Хегедиш, Писића на 110 м препоне наслеђује Петар Вукићевић, Лазар Станичић враћа „црвено-белима“ примат у спринту.

Перјанице женске екипе су Бреда Пергар, чијих су 8:53,78 на 3.000 метара, којима је постала светска универзитетска првакиња у Букурешту 1981. и даље државни рекорд и Дијана Иштвановић, најбоља југословенска спринтерка тог доба.

ПЕТА ДЕЦЕНИЈА (1986 – 1995)

Најуспешнија деценија у историји клуба и по резултатима на екипним такмичењима и по успесима појединаца на домаћ ој и међународној сцени.

Сениори су освојили осам екипних титула, а јуниори девет, али Звезда је створила и јаку женску екипу. Сениорке 1986. први пут постају екипне шампионке и тај успех до 1955. поновиле су још седам пута, а 1992. и јуниорке први пут освајају екипно првенство, започињућ и серију од пет узастопних победа.

И најзначајнији екипни резултати у историји клуба постигнути су у овој деценији. Сениори су победили у Купу шампиона 1989. године, сениорке су освојиле вицешампионску титулу, а јуниори су наредне, 1990. године, поновили успех старијих клупских другова и тријумфовали у Купу шампиона Европе.

Те 1990. године 19-годишњи Драгутин Топић постао је јуниорски светски првак и рекордер и сениорски шампион Европе у скоку увис.

У Звезди се зачела «најбржа бела штафета» под стручним вођством тренера Христе-Ице Гергова. Кроз клупску штафету од 1985. продефиловали су Милован Савић, Дејан Николић, Зоран Димић, Бранислав Караулић, Исмаил Мачев, Слободан Поповић, Слободан Бранковић, Ненад Ђуровић и Дејан Јовковић, а у четвртопласираном саставу на Светском првенству у Токију 1991. који је постигао фантастичан државни рекорд (2:59,95) били су Исмаил Мачев и тројица бивших чланова Звезде Бранковић, Ђуровић и Јовковић.

Добар стручни рад и брига о свим селекцијама и групама дисциплина резултирали су и првим и јединим тријумфом у екипном пласману на првенству државе у кросу 1992.

Узданице мушке екипе били су Бранислав Караулић, Слободан Поповић, Слободан Бранковић, Исмаил Мачев, Драгутин Топић, Драган Георгојевски, Андреја Маринковић, Зоран Ђурђевић, Радоман Шћекић, Милан Петаковић, Александар Томић, Борислав Девић, Вуле Максимовић…У последњој години ове декаде у Звезду је стигао и Драган Перић, дебитујућ и на великим такмичењима „бронзом“ на Светском првенству у дворани.

У женској екипи Дијана Иштвановић препушта спринтерску круну Корнелији Шинковић а њој се придружује и препонаш ица Гордана Чотрић, по потреби сјајна и на 200 и на 400 метара. У диску и кугли неприкосновена је Снежана Голубић…

Током најуспешније деценије у историји Клуба председник Скупштине био је Вукоје Булатовић, који је 1996. изабран за почасног председника клуба, а председници Председништва, односно Извршног одбора били су Драгомир Караулић, Гојко Мићуновић и Милија Сушић.

ШЕСТА ДЕЦЕНИЈА (1996 – 2005)

Био је ово најтежи период у историји клуба. Пре свега због лошег материлајног положаја Клуб су напустили многи такмич ари и тренери, посебно на крају 1999. године. Дошло је до осеке резултата, а крајем 2001. под вођством председника Управног одбора Милије Сушића, потпредседника Александра Поповића и директора Стевана Лазића започет је опоравак. Одблокиран је рачун, привучени нови спонзори и започето са измиривањем старих дугова. У клуб долазе Соња Столић, Ненад Лончар и многи други квалитетни такмичари, а сениори и сениорке 2002. тријумфују на екипном првенству државе, засад последњем..

Лидер екипе је Драган Перић, који је имао пех да предводи „црвено-беле“ у најтежој деценији у историји, али успео је да свој међународни углед учврсти четвртим местима на европским шампиоматима у дворани и на отвореном, петим местом на Светском првенству у Едмонтону 2001. године, осмим местом на Олимпијским играма у Атланти, а поготово са личним и државним рекордом од 21,77 метара из 1998.

Звезда се враћа и на међународну сцену и организација „Б“ групе Купа шампиона 2003. искоришћ ена је да се уз велику помоћ Републике и Града постави нова пластична стаза на стадиону, као и у «Тунелу» за тренинге и такмичења током зиме, а набављена је и нова опрема за такмичења.

За председника Скупштине изабран је Александар Марић, а дотадашњи председник и најстарији активни члан клуба Олга Ацић (у Клубу од 1952), постала је трећи почасни председник у историји Клуба.

СЕДМА ДЕЦЕНИЈА…

У седму деценију клуб, на челу са председником Скупштине Александром Марићем (од 2003), улази са новим, амбициозним Управним одбором. Председник је Милорад Јакшић, потпредседник је Живојин Жижић, а чланови Александар Поповић, Веселин Јевросимовић, Дејан Цветковић, Владимир Лучић и Милутин Продановић.

Управни одбор је преузео на себе да санира дугове и клубу обезбеди стабилне изворе финансирања, а стручни рад биће препуштен стручњацима.

И стручни кадар мораће да се ојача. Једини професионални тренери су Дмитар Марчета и Стеван Лазић (у прошлом периоду директор клуба), а хонорарно ангаж овани су Љубиша Стевановић (шеф Стручног штаба), Десимир Гајић, Марко Ћосић, Љиљана Савич ин, Данијел Мишић и Исидора Станисављевић, док Никола Пенић, Бојан Илић, Милан Стошић, Миодраг Јелић и Невен Ранић немају решен статус.

Такмичарске екипе формираће се око Драгана Перића и Соње Столић. Ту су и «Американци », репрезентативци који се налазе на школовању у САД Ненад Лончар, Зоран Лончар, Весна Костић и Јелена Петровић, затим Славица Семењук, Маја Писић, Бојан Маљковић, Жарко Мандић и Дејан Врељаковић, у клуб се вратио Саша Столић…