Naslovna Вести ИН МЕМОРИАМ – Милија Јоцовић Јоцке (1937-2022)

ИН МЕМОРИАМ – Милија Јоцовић Јоцке (1937-2022)

95
0
PODELI

Извор: СД Црвена звезда

Милија Јоцовић Јоцке преминуо је у Београду 18. маја 2022. године у 85. години живота.

Одличан тренер, сјајни спортиста и још бољи човек. Човек који је исписао и који је део историје Црвене звезде.

Поводом овог тужног догађаја, преносимо део текста „Од Граница до Олимпа“ који је Јоцкетов пријатељ и земљак проф. др. Малиша Радовић објавио у Новинама Никшића у мају 2015. године.

Из Граница до Олимпа
Пише: Проф. др Малиша Радовић

Иако без икаквих спортских терена и традиције, из села Границе је израстао велики број врхунских спортиста који су пронијели славу црногорског и југословенског спорта. Из Граница су поникли познати кошаркаши, кошаркашице, атлетичари, џудисти, фудбалери, рвачи, стријелци, педагози физичке културе, итд. Далеко би нас одвело да их све набрајамо и описујемо њихове дјелатности и резултате О томе другом приликом, а овдје ћемо се бавити понајбољим, ако не и најбољим спортистом из нашег краја господином Милијом Јоцовићем, бацачем кугле и диска.

Милија Јоцовић рођен је у селу Границе код Никшића 21.09.1937. године као дијете палог борца, па ће његова честита мајка са доста тешкоћа подизати пет синова који су били понос не породице већ читавог села. Милија је завршио основну школу у родном мјесту, а Реалну државну гимназију у Никшићу 1957. године. Касније у Београду завршава Факултет за физичку културу, затим уписује постдипломске студије (гдје се и моја маленкост нађе) исте је одслушао, положио испите, али због породичне трагедије, губљење једног па другог брата, није их завршио иако је само мало требало. Свој радни вијек провео је у АК “Црвена Звезда“ као тренер и педагог, односно у основној школи „Стефан Немања“ на Топчидерском брду као професор, одакле је отишао у пензију.

Атлетиком почиње интезивно да се бави 1956. године, по наговору свог професора физичког васпитања Муја Стевовића, као члан АК „Челик“. Иако корпулентан у својој генерацији, волио је да се бави другим спортовима поготово фудбалом, што ће касније и сам истицати као лијепе успомене. Пут га води за Београд, превасходно због студија, а и због спорта јер је већ био скренуо пажњу на себе као, спортски речено материјал. Постаје члан АК „Црвена Звезда“ чији је и данас члан и присталица, иако већ одавно нема неких активности.

У „Црвеној звезди“ под руководством тренера Александра Миленковића и својих предиспозиција брзо напредује и почиње остваривати врхунске резултате.

Таксативно да набројимо најважније резултате које је Милија остварио у својој спортској каријери која је трајала од 1957. до 1975. године.

У бацању кугле 11 пута је обарао државни рекорд, пет пута био је првак државе у бацању кугле, а један пут у бацању диска. Два пута био је првак Балкана, четири пута други уз учешће на десет Балканијада. Два пута је учествовао на Медитеранским играма и освојио је једну бронзану медаљу. Четири пута учествовао на Првенствима Европе. Заузео 5., 8., 9. и 13. мјесто у изузетно јакој конкуренцији. Учествовао на Универзијади и освојио четврто мјесто у бацању кугле и пето у бацању диска. Члан репрезентације Југославије је био 44 пута. У сусрету Балкан-Скандинавија 1963. године био члан балканске репрезентације. Он је први Југословен који је бацио куглу преко 17, а касније и 18 метара. Био је близу дистанце од 19 метара. За двије Олимпијаде испунио је норму, али одлукама ЈОК није наступио ни на једној. Завршио је спортску каријеру држећи југословенски рекорд 18,75 метара који је поставио 1966. године и који ће касније бити значајно помјерен од стране прије свега његових ученика. Милија је годинама живио и тренирао у Спортском центру „Кошутњак“ иако је имао гарсоњеру у Рузвелтовој улици, али коју су више посјећивали Никшићани него он. Често смо били заједно на припремама у Кошутњаку и нормално се дружили и препричавали разне догодовштине. И баш када је поставио овај посљедњи рекорд, коментар његов је био: „Буразеру, ја не могу даље, да бих бацио више морао бих прибјећи узимању разних стимулативних медикамената, што већ многи раде, али ја то нећу“. Прочитао сам негдје коментар извјесне даме која каже „па не може Милија више да баци, он је мршав, видите какви су они око њега“. Она је то добро као лаик примијетила, само што се мора рећи да Милија није био мршав, већ баш складно развијен, али његов хендикеп је био мала маса-тежина од 110 кг, а сви око њега 130 кг и више. Е, да је хтио прихватити нови режим „исхране“ сигурно у очима поменуте госпође не би био мршав, али он то није хтио, јер као образован и васпитан човјек знао је које су последице свега тога у што смо се и увјерили безброј пута.

Извор: СД Црвена звезда

Био је члан „Црвене Звезде“, која је освојила 10 пута Куп и 13 пута екипно првенство Југославије. Четири године био је савезни тренер бацача кугле. Капитен репрезентације Југославије пет пута, а „Црвене Звезде“ више година.

Послије завршетка спортске каријере посветио се тренерском послу. Прво је тренирао Владимира Милића који ће први од Југословена бацити куглу 20 и 21 метар. Под његовим руководством Милић ће постати европски првак, побједник Балкана и Медитерана, финалиста Олимпијских игара и побједник многих међународних такмичења.Тренирао је и рекордера у бацању диска Дмитра Марчету, рекордерку у бацању кугле Мирјану Туфегџић, као и више јуниора.

Доста рано се повукао из атлетике због разних околности иако је могао још доста да допринесе напретку овога спорта. Многи његови савременици из бивше Југославије и данас су водеће личности у атлетици гдје територијално припадају. Као заслужни мајстор и стручњак спорта добио је залужену националну пензију.

Као закључак овога осврта и сјећања, навешћемо ријечи које нам је Милија једном приликом рекао: „Доста сам времена провео у спорту као спортиста и спортски стручњак, проживио више добрих него лоших тренутака и с правом кажем са те тачке гледишта ја сам задовољан. Пропутовао сам скоро читав свијет, видио разне цивилизације и културе, суретао се са најбољим спортистима свијета, остварио многа пријатељства и контракте којих се радо сјећам. Имао сам побједа како личних тако и екипних, а и поразе сам прихватао као саставни дио спорта, јер у спорту је немогуће да сви побјеђују, мора бити и пораза, а што их је мање то је боље. Насвјежија и намилија су ми сјећања из Никшића, иако датирају прије скоро 60 година, најмање су везана за бацања која ће ми касније бити главна активност, већ безброј одиграних фудбалских утакмица са другарима. Било је ту разних спортских терена скоро у сваком кварту,приградским насељима и нормално екипа које су се надметале из недјеље у недјељу. И данас су ми свјеже утакмице на Ливади поред купалишта Манитовац, гдје смо одлазили на купање, па нормално увијек је пала и утакмица. Значи човјек проживи свој вијек, али увијек некако остане у дјечачком времену, јер хтјели признати или не, тих година се најбоље сјећамо. Мени је једино жао што низ врхунских спортиста из Никшића који су пронијели славу југословенског спорта нијесу због свог пребивалишта резултатима припадали Црној Гори. Тако да читам ових дана црногорски рекорд у бацању кугле износи 18,52 метра, а ја сам бацио 18,75 метара, прије 45 година. Али на младости свијет остаје бити ће рекорда и напретка, што ја уистину желим.

На крају, шта рећи? Милија ужива свој пензионерски статус, помало године и хиљаде и хиљаде подигнутих тона, хитаца куглом и диском наплаћују свој данак, али трајаће Милија још.

За свој рад добио је више награда и признања, а између осталих:

-Орден заслуга за народ са сребреном звездом;

-Орден рада са сребреним вијенцем

-Октобарску награду града Београда

-Мајску награду Србије за спорт

-Златна плакета СД „Црвена Звезда“

-Златна значка Атлетског савеза Југославије

* * *

Додатак настао на основу приче Милије Јоцовића 2018. године.

У убском селу Стубленица 2017. године је група бивших ђака Више реалне гимназије „Стојан Церовић“ из Никшића прославила 60 година матуре. Несвакидашњи сусрет организовао је на свом имању Војин Милатовић који је био и иницијатор окупљања своје генерације.

Од 124 ученика, колико је 1957. завршило никшићку гимназију, на „прозивци“ у Стубленици било их је десеторица. Међу њима и Милија Јоцовић који је том приликом резимирао свој живот у спорту: „Први рекорд сам оборио 1960, када сам имао 22 године. Био сам 44 пута члан репрезентације Југославије, од тога сам победио у више од 30 сусрета. Све Европљане сам победио за нашу државу. Четири деценије сам предавао физичко васпитање деци у основној и средњој школи, тренирао врхунске спортисте, међу њима прваке Европе и рекордере Југославије. Одржао сам 25.000 часова у основној школи, 5.000 тренинга са врхунским спортистима и ја имам мојих 3.000 тренинга. Ништа ја друго нисам радио, него вежбао. Ево, и сад док седим са највећим интелектуалцима из наших крајева, они ме уважавају, зато што сам био јак – сумирао је своје спортске резултате Милија Јоцовић. Жао ми је што стари школски другови не желе да им рецитујем поезију Пушкина, Љермонтова и Јесењина, јер ме, третирају као физикалца, мисле да ја само дижем тегове. Наравно, шалим се“.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here