Naslovna Вести Миша: У атлетику сам се заљубио као атлетичар, а заволео је као...

Миша: У атлетику сам се заљубио као атлетичар, а заволео је као тренер и судија

557
0
PODELI

Извор: Приватна архива

Његова група је као друштвена игра у којој учествују све старосне доби. Атлетски тунел одзвања када он води тренинг, јер се преплићу дечји смех и Мишин глас да их смири. У интервјуу за сајт АК Црвена звезда Миодраг Јелић Миша говори о љубави на два фронта, тренерским и судијским водама у атлетици, али и о хобију који га испуњава последњих петнаест година.

Од 1974. године сте тренер у АК Црвена звезда, пре тога сте били њен атлетичар. Памтите ли првог тренера и Ваш пут до тартан стазе?

Са шест година сам почео да тренирам гимнастику и тренирао је до тринаесте. Повреда на једном такмичењу у Грчкој ми је усадила страх, нисам смео више да се попнем на развој. Звали су ме да се вратим, али без комплетног наступа на свим справама нисам могао да се такмичим. Тако сам олучио да пређем на атлетику, више неозбиљно и због тога што је тада била популарна Вера Николић. Почео сам да тренирам код Александра Миленковића, био ми је тренер и за животне проблеме. Частан човек, који је неретко радио ствари и на своју штету како би другима учионио.

Вашу групу одликују пулени различите старосне доби. Са којима највише волите да радите?

Волим да кажем „Мала деца, мала брига, велика деца, велика брига“. Одрасли атлетичари су већи изазаов. Нисам правио професионалне атлетичаре, примаран циљ ми је био да лепо уче и заврше факултете. Драго ми је што је већина у срећним браковима, ситуирани и да са здравом децом. Бацаче сам тренирао без кладива. Видели су га само на такмичењу, неколико пута останемо и после њега мало да бацамо како бисмо одрадили и тренинг. Када није сезона узимали су цигле, вртели и вежбали. Што се тиче најмлађих и најнемирнијих морам некад и да повисим тон. Ако их је више од десеторо замолим и старије у групи да ми мало помогну. Свима на крају буде врло занимљиво.

Неколико Ваших пуленки се удало за фудбалере. Да ли је то случајност и спрет окололности што су биле код Вас у групи?

Седам мојих пуленки се удало за врхунске фудбалере. Ниједна се није удала зато што их је јурила, него су сви јурили њих. Има наравно и оних који их нису стигли. Тада пре двадесет, тридесет година није био проблем да тренинге држимо сви заједно на главном стадиону. Нико никоме није сметао, а они су се дружили, виђали и нормално комуницирали. Тада је то била целина. Оне су сада све срећне, долазе и да ме обиђу, углавном лети када су распусти.

Члан сте Асоцијације атлетских судија. Колико Вас то испуњава и где највише волите да судите?

Случајно сам постао атлетски судија. Након завршене гимназије, док нисам почео да радим био сам у Атлетском савезу Београда лево сметало. Носио сам коверте где год је требало, тада се ствари нису завршавале преко Интернета, него ручно, односно пешке. Онда сам радио код покојног мужа Олге Ацић, Миодрага. Поменуо ми је да ће бити полагања за атлетског судију и на његово инсистирање сам пристао да полажем. Поприлично доста тога си морао да знаш. Нисам пре постизао да идем на доста такмичења, али сада имам више времена. Волим да судим у Београду, имао сам милион пута прилику да одем негде даље, али Београд сматрам мојим градном, овде сам срећан и задовољан. Углавном ме ставе у пријемни центар, јер се ту свашта дешава.

Употпунили сте судијски тим дворанског Европског првенства 2017. године у Београду. Како са судијског аспекта оцењујете то такмичење и да ли планирате да на Вашу листу додате и Светско дворанско првенство 2022. године?

Био сам шеф пријемног центра, оног дела пре изласка на борилиште. Неке ствари можда у сегментима нису функционисале, али се нису одразиле на само такмичење. Све је прошло одлично, без икаквих замерки. Ситуација коју памтим је када је Британац, који је трчао спринт, за мерење папучица у блоку понео метар. Што је забрањено и на наше реаговање га је ипак изнео. Звали смо делегате који су изнад нас и када су видели о ком атлетичару се ради, допустили су му да то обави. Што се тиче Светског првенства, драго ми је што ћемо бити домаћини и надам се да ћу бити и део тог такмичења.

Члан сте планинарског друштва „Победа“. Које дестинације памтите и како их бирате?

Брат ми је члан планинарског друштва тридесет година, ја сам дупло мање. Нисам толико страсан и више волим да се пењем на мање планине. Немам професионалну опрему, ни планинарске чизме, а дестинације одређујем по стварима које могу да се виде тамо. Манастири, знаменитости, културне заоставштине. Ишао сам на македонске планине, нисам успео да се попнем на Кајмакчалан, али не због висине, него због јаког невремена. Рекао сам себи, прва следећа прилика и нема одустајања, идем до врха. Био сам на планинама у региону и на Карпатима, део ка Молдавији, а прилочно ме изненадио Санторини.

 

Аутор: Милош Марковић

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here